Ova majka je samo željela da pomogne svom djetetu, a naišla je na nerazumevanje i bezobrazluk medicinskog osobolja. U znak protesta, napisala je pismo.

– Zaposlena sam žena, radim vrlo odgovoran posao. Povrh svega toga sam i majka, jedna od mnogih u ovom gradu. Prije par nedjelja, najmlađe dijete, djevojčica od osam godina dobila je na vratu tri uvećane limfne žlezde. Eto tako, ničim izazvane i ja riješih da sa njom odem do ljekara da to prekontrolišem, piše “Espreso“.

Prva stanica je školski dispanzer gde stižemo na red u relativno kratkom roku i poslije pregleda dobijamo upute za laboratoriju, ultrazvuk vrata i abdomena, ambulantu za kožne bolesti i ORL i infektološke specijalsitičke preglede.

Krećemo od laboratorije, a nakon toga idemo na ultrazvuk. Medicinska sestra mi je objasnila da se snimanja zakazuju i naš datum je 10. novembar (trinaesti dan od dana zakazivanja). Ma vodiću je privatno, kažem sebi. Zdravlje nema cijenu, naročito kad su djeca u pitanju a još triput toliko jer su izrazili sumnju da se možda radi o mononukleozi.

Tako sam i uradila, odosmo ti mi privatno na ultrazvuk i završismo posao kao gospoda. Sljedeća stanica je ambulanta za infektivne bolesti, gde ljubaznošću doktora i medicinskih sestara uspijevamo da završimo pregled u subotu i hvala im na tome.

Problemi nastaju odlaskom kod ljekara za kožne bolesti. Prethodno sam se telefonom informisala kada ambulanta radi popodne, lijepo sačekala dijete ispred škole i uputila se ka bolnici. U čekaonici sedi jedan pacijent koji čeka kod istog ljekara i njega molim da udjem i predam dečiju knjižicu. Na vrata ambulante sam pokucala u 17:45.

-Dobro veče, mogu li da predam knjižicu za pregled ili vi izađete da ih pokupite?

– Imate li zakazano? Trebalo je doktor opšte prakse da vam zakaže!
– Nemam zakazano, radi se o pedijatru…
– Nema veze o kome se radi, trebalo je da vam zakaže, a pošto već nije, dođite sutra ujutru u sedam da zakažete!
– Gospođo, ne mogu da dođem ujutru u sedam, ja radim. Radi se o djetetu od osam godina, zašto doktor ne može sad da je pregleda?
– Ne može, došli ste kasno (podsjećam da nema još 18 sati…), i očekujete da vas primimo, šta vi mislite?!? Doktor radi do 19 i morate da se prilagođavate njegovom radnom vremenu. Dobro ‘ajde, dovedite je sutra u 13h.

Gubim strpljenje.

– Ne mogu da je dovedem sutra u 13, rekoh vam da radim…
– DOKTORE IZAĐITE I OBJASNITE OVOJ ŽENI, JA VIŠE NE ZNAM ŠTA ĆU!
Izlazi doktor i kaže – gospođo, bez panike, dijete će dobiti opravdanje za izostanak, a vi za nedolazak na posao.

– Ne želim opravdanja, želim samo da pregledate moje dijete. To je za vas 10 minuta posla, ionako nema gužve.
– Žao nam je ne možemo da vam pomognemo bez zakazivanja.
– Je li tako?
– Tako!

Zalupim vrata bez doviđenja, bijesna kao ris i odem da zapalim cigaru da se malo smirim, a pritisak mi je 200/100, osećam.

Popuših dvije, ali ne pomaže. Anđelija sine, rekoh, hajdemo do ORL ambulante da te tamo pregledaju.

Kuc kuc – zaključano. Kuc kuc na druga vrata – zaključano. Bacam pogled na papir na vratima, piše rad sa pacijentima u popodnevnoj smjeni do 20h, javite se na šalter. Na šalteru nema nikog, sestra sa susjednog šaltera mi dobaci da ORL ambulanta radi do 17. MOLIM?! Kaže – da, da. Do 17h.

E sad nastaje haos. Sa sve školskom torbom na ramenu uputim se na odjeljenje. Dobro veče, dobro veče – dovela sam dijete na pregled.

Jedno djevojče od medicinske sestre kaže – ambulanta radi do pet, gospođo.
– Tamo piše da radi do osam, a pošto je sad pola sedam – ja došla sa njom na odjeljenje.

– Neće moći tako, nego siđite na Urgentni, pa će odande da vas pošalju ovdje.
– Prvo, nije ništa urgentno i drugo, šta ima oni mene da šalju, evo sama sam došla. Ne vidim u čemu je problem?
– Takva je procedura i sad idite…
– Pokažite mi proceduru.
– Nemam Proceduru…
– Kako sad kažete jedno,sad drugo, sad imate, sad nemate, o čemu se ovde radi, dijete?
– Čekajte da vidim sa doktorkom.
Ode do ljekarske sobe i vraća se poslije 5 minuta:
– Žao mi je, ne možemo da da vam pomognemo. Idite na Urgentni, procedura je procedura.
– Molim? Znate li vi da sam ja slikala obavještenje na vratima ORL ambulante i da ću da vas dam u novine?
– Slobodno gospođo, a sad idite.

Zalupim vrata najjače što sam mogla, a sestra ih brže-bolje za mnom zaključa. Veli, ovo je neka luda žena sto posto.

Ono što sam izgovorila izlazeći iz bolnice su najsočnije moguće psovke, koje je moj mozak mogao da izbaci u datom trenutku. Sama sam sebe iznenadila bogatim repertorarom, a Anđelija se umusila, ne progovara. Vidi dijete da je vrag odnio šalu. Misli se, bolje da ćutim – ova moja keva je odliepila načisto.

I jeste keva odlijepila, zbog kompletne nemoći koju sam u tom trenutku osjetila i koja je bila neopisiva.

Šta je poenta ovog teksta? Poenta je u sljedećem:

– Džabe plaćamo zdravstveno i socijalno osiguranje, privatnici su zakon, samo što za privatnika trebaju novci.
– NEĆU DA UZIMAM GODIŠNJI ODMOR NITI BOLOVANJE DA ODVEDEM DETE NA SPECIJALISTIČKI PREGLED, BRE, NEĆU!
– Medicinski radnik ne može da bude svako. Tu moraju da se uvedu testovi ličnosti, inteligencije i opšte kulture prilikom prijema na posao. Na žalost, test ljudskosti ne postoji.
– Čemu nepotrebna birokratija? Čemu šetanje od ambulante do odeljenja, od odeljenja do Urgentnog, pa nalevo krug? Skroz bespotrebno.

I da zaključim ovu priču u tri rečenice:

Prvo, ko posljednji ode iz ovog grada neka ugasi svijetlo.
Drugo, da sam ja doktor, NE BIH DOZVOLILA DA MI PACIJENT OD OSAM GODINA ODE NEPREGLEDAN, PA TAMAN DA JE BILO I PET UJUTRU.
I treće ali ne i najmanje važno, naša bolnica je odraz situacije u našem gradu, a ne zaboravite najvažniju stvar – riba smrdi od glave. Ko razume, shvatiće.

(Merima Druškić)