- Mnoge moje kolege sportisti dobili su stanove, odgovarajuća radna mjesta. Nisam zavidan, niti ljubomoran, jer su to i zaslužili. A ja kao najbolji u 100 godina nisam ništa dobio. Pisao sam mnogo molbi za stan i posao, ali sam dobivao samo odbijenice i prazna obećanja. To je ta gorka, žalosna i nevidljiva druga strana medalje u trenucima kada obilježavamo veliki jubilej – rekao je nekadašnji šampion Evrope.

Doktorirao je na Fakultetu za tjelesni odgoj na Univerzitetu u Tuzli, ali ne radi svoj posao. Za njega nije bilo mjesta, sa srednjom stručnom spremom zarađuje u preduzeću „Vodovod i kanalizacija“, preciznije u pogonu za održavanje kanalizacione mreže i čišćenje septičkih jama. S najnižim koeficijentom za obračun plaće, piše Dnevni Avaz večeras.

- Meni ne trebaju nikakva priznanja. Nemam obavezu učestvovati u osnivanju Muzeja sporta grada Tuzla, snimanju filma za proslavu, kao ni prisustvovati proslavi. Ja samo razmišljam da zauvijek napustim Tuzlu, kao i drugi sportisti prije mene – kaže na kraju Saračević.

Saračević je zastavu tek priznate države BiH nosio na Olimpijadi u Barceloni 1992. godine.

- Toga dana je u Barceloni temperatura bila oko 40 stepeni, ali je mene oblio hladan znoj kada sam trebao izaći sa zastavom BiH pred gledaoce. Digao sam zastavu koliko sam mogao, a siguran sam da mi je u tim trenucima niko na svijetu ne bi mogao uzeti iz ruke – kaže Saračević, prenosi Avaz.

(Haris Ahbabović)