Prije više od 20 godina razgovarao sam s majkama tada već pokojnih heroja beogradskih ulica, Ljube Zemunca, Branislava Matića Belog i Giške. Čitajući danas djelove njihovih sjećanja učinilo mi se kako se, nažalost, važan dio okolnosti od prije tri decenije ne razlikuju previše od sadašnjih. A jedno je uočljivo - iako zaštitnički nastrojene, u prvi plan ističući dobre strane, svoje sinove nisu smatrale bezgriješnim. S razlogom strahujući za njihove živote uvidjevši u šta su se njihovi sinovi upleli. 

Najava zločina

Ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu 10. novembra 1986. ubijen je Ljubomir Magaš, Ljuba Zemunac, idol dječaka odraslih na ulici, odmetnik koji se državi suprotstavio pesnicama i namjerom da, kako je to negjde ostalo zabilježeno, “kršeći zakon dođe do pravde”. 

O Ljubi su se ispričale nevjerovatne priče. Govorilo se da je najjači,  blag i prijek, pitom i nepredvidiv... Njegovom imenu generacija kojoj je pripadao duguje zahvalnost za blagonaklon odnos prema kriminalcima koje je Beograd iznjedrio. 


Njegova majka Rosa Ćurčić nikada se nije previše ljutila na one koji su ružno pisali i govorili o njenom sinu. Nije joj bilo svejedno, pogađale su je ružne rječi o nečemu što ona zna da tako nije bilo. A opet, bila je svjesna svega što njen sin jeste. Devet godina poslije Ljubine smrti ispričala je:

- Nikada nisma pomenula Ljubinog prvog advokata kojeg mnogo poštujem, Veljka Guberinu. Ljuba je tada maloljetnik. Naravno, upao je u nevolju. Ukrao je tri automobila. Nisam znala kod kog advokata da odem, nikog ne poznajem. Uzmem tako novine i pročitam da je Guberina tada branio nekog ubicu. Vidim da je poznat advokat, mada mi nije palo na pamet kakvog je ranga, i pronađem njegovu adresu. Tada je radio samo krvne delikte. Kad sam rekla zbog čega sam došla pogledao me je začuđeno, objasnio da odavno ne radi takve slučajeve i da će svaki njegov mlađi kolega to uraditi mnogo bolje od njega. Ja u plač. U to mu ulazi majka, mala ženica kao i ja. I da me utješi kaže: “Biće sve u redu”. Objasnim joj da mi je sin jedinac, da mi je on sve što imam...  A ona Veljku kaže: “Neka sine, neka, znaš šta znači kad je sin jedinac”. I prihvati Guberina, “dobro, dobro, neka bude”. Tad je bio na vrhuncu. Na kraju, on sa sudijom skoro da nije htio da razgovara: “Ajde, ne brukajte se. Dečko uzeo – nije htio da kaže ukrao – tri automobila, a ovde zavlače ruke u državnu kasu i kradu”. Ljuba je dobio tri mjeseca uslovno...

- Mi smo živjeli u Zemunu, Ljubi je tad bilo šest ili sedam godina. Bila sam član partije i nikad nisam potencirala nacionalnost. Međutim, tu gdje smo živjeli, to je dvorište sa 16 stanova. U samo jednom su bili Srbi. Imali su dvije djevojčice. Ostali su bili Hrvati, a i Ljuba je po ocu katolik. Ljuba pojuri jednu od djevojčica i opsuje joj majku srpsku. Ja u šoku. A on je znao koliko je sati kad ga zovnem sa Ljubomire. Dođe gore i ja ga pitam šta je rekao onoj maloj. “Vidi kakva je bezobrazna”, kaže. Znam ja da je bezobrazna, nego šta reče? Pa dobro, opsovao sam joj majku. A kakvu majku? Valjda mu malo sine, pa reče da je svi psuju tako. Uzeh gajtan od pegle. Rekoh - a ko je tvoja majka, pa udri po njemu, ne pitaj kako je prošao. Ja sve mislim da je od tog dana postao veliki Srbin.


(Admir Oručević)